Survivor's Account of Srebrenica

I onda je došao taj sedmi januar.

Svi smo mi imali iz porodice po jednog muškog vojno sposobnog člana

porodice. I Nasar, naš komandant slavni Alah da ga

sačuva i nagradi od svih dušmana ovog svijeta, kaže,

strogo je naređeno, ne smiju žene i djeca znati,

pokvarit će nam

akciju. Sve je isplanirano. Mi ćemo ući zauzeti,

iznijeti hranu, hraniti tu sirotinju u Srebrenici.

Ma dešava se da meni moj djever kaže Fadila idemo večeras na Kravicu,

spremi se. Tako da je svaka kuća, svaka porodica imala po

jednog člana muškog koji je rekao idemo u Kravicu, a Kravica je za nas bila

Amerika obećana zemlja. To je četničko jako uporište.

Odatle su ubijali, pljačkali, donosili.

Nikad niko nije se usudio prići toj Kravici.

Svi zločini su počinjeni kasnije devedesete u toj Kravici.

I mi se spremamo. U toku noći

vojnici zauzimaju naše položaje, a žene i djeca jedna

ogromna ogromna kolona žena i djece.

Ulazimo u Kravicu,

ulazimo prije ispaljenog metka ulazimo.

To je možda petnaestak kilometara od Potočara do

Kravice. Preko tih šuma kuda mi idemo. Ja sam u toj grupi.

Ja imam sina kod kuće koji će umrijeti od gladi ako mu ne donesem da jede.

Svi imaju svoju djecu, svako će svom djetetu.

I ulazimo u tu zloglasnu Kravicu,

a onda već dešavanje počinje. Oni

shvataju da smo to mi. U tom momentu, normalno,

naši borci moraju i priteći nama upomoć.

E, tu sam doživjela onaj pakao,

džehennem na ovom svijetu. Kad gledaš čovjek ubija čovjeka, ne znaš

tko je. Ne znaš tko je četnik tko je musliman.

Grabiš, otimaš. Ušla sam u jednu kuću.

To nikad neću zaboraviti. Sedmi januar oni slave Božić.

Okolo se gine okolo se, to to puca. To je.

To se ne može opisati onome tko nije bio sedmog januara u Kravici.

Kakva je to panika?

Znači, borba je da uhvatiš onu kokoš jednu da

odneseš kući, da zakolješ, da pojedeš

preživjet ćeš tri dana, pa opet neka nova nafaka.

A da ne govorim za pedeset kila kukuruza što sam ja donijela

da mi bude do kraja rata. Mislila sam planirala.

I znači ulazimo u kuću jednu. Četnici

sjede slave. Krmetine kamara na stolu. Tko te pita što je krmetina.

Nisi je nikad jeo, ali jest ćeš. Sve ćeš jesti samo, samo da preživiš.

Tu su kolači, tu su sarme. Ja nisam vidjela sarmu, pa ti meso i

krompir i kupus.

Ti si izbjeglica. Ti nemaš šta da jedeš. Nemaš pruhe.

Ideš za žito, skineš jaknu sa sebe.

Ako si moj, prodaš za dvije tri kile žita da preživi.

I ja ulazim.

Oni jedu i piju. Ima i muških i ženskih, ima i starijih. Ima i mlađih četnika.

Ima nebi li primijenio. Jednoga sam zapamtila vaših godina onako.

Aj živili meni i sarmu, a ja sarmu iz ruke jednu u usta,

a drugu ispred

nje u džep. Treba Enesa nahraniti kod kuće.

To je moj onaj prvi susret. Ono,

to su užasne scene, to. Imaš takav osjećaj sad da ne znaš da li bi

plakao ili bi se radovao. Mislim, to su osjećaji.

To je osjećaj koji ne možete opisati. Shvatate.

To ono borba, borba, jednostavno borba za opstanak,

za goli život.

Oni u tom trenutku ne znaju da ste vi.

Oni ne znaju, oni su pijani, oni slave Božić.

On meni nazdravlja četnik.

Aj živio, aj sretan ti Božić, ba daj da jedem.

Daj mi sarmu, daj još da djeci da ponesem kući.

I taj dan se nekako preživljava. Ne možeš uđeš gdje god

uđeš, kažu vraćaj se sve pokupeno, nema.

Ginu ljudi. Ja ne znam čovjek gleda u mene, pada.

Scena.

Ovako ideš. To su mase, mase, mase ljudi koji nadiru idu prema

kućama. Ogromna je ta Kravica. Ima više sela.

Jednog momenta meni osjećam z crkve puca

snajper četnički. Osjećam kroz kosu da mi prođe metak da me

osjetio da mi kosa zagori. Ali tog momenta pada

žena ispred mene, ali mrtva gleda me.

I prilazi druga starija žena i kaže njoj Fadila

sine Fadila sine jel to pogode kome dijete

ostave. I sad to su momenti kad ti misliš da si to

ti.

Ja mislim ja sam pala. Ja sam mrtva. Razumijete.

Da, vi vi ste Fadila.

Jer ja sam Fadila. Muž je poginuo, ostalo je dijete.

Imaš dijete, da.

A meni moja mama rahmetli moli nemoj Fadila otići, poginut ćeš kome ostavljaš

dijete.

I meni su to su ti momenti kad vi mislite da ste mrtvi.

Prilazi žena i grli je mrtvu ljubi. Žena izumire.

Krv ide iz usta, kaže Fadila kome. Prilazi par vojnih momaka,

kaže da je sklonimo s puta da bi se ispostavilo.

Ja ću to za petnaest godina saznati da je to Fadila

iz

Plane kod Han Pijeska koja je došla sa

djetetom i mužem u Srebrenicu. Muž je poginuo.

Ona je tog momenta ta Fadila poginula u Srebrenici. I njeno je dijete ostalo.

Znači, miješa se realnost.

Miješa se realnost sa sa.

Stanje neopisivo stanje. Ne znate vi jeste vi na hireti

ili ste na Zemlji, jeste u Džehenemu ili ste u Dženetu.

Na moju.